Према речима Весне Гргуровић, археолога у Музејској збирци, најважније је да је припремљен терен за будућа ископавања у припрати, делу цркве који је дограђен, вероватно, крајем XV века. „Значајни послови су урађени на крчењу терена, затим ангажовали смо геометра како би се израдио ситуациони план са изохипсама и унеле кључне тачке које ће помоћи у тачном лоцирању цркве приликом израде пројекта и реконструкције њене основе“, рекла је Гргуровић.
У новоотвореној сонди, на самом ободу платоа који окружује цркву, евидентирано је седам гробних јама, од којих је четири истражено, али због недостатку покретног археолошког материјала у виду гробних прилога, не може се тврдити о ком се периоду ради. „У слојевима који припадају средњовековном периоду се налазе остаци неолитске керамике, што значи да је приликом ископавања одбрамбеног шанца који је окруживао насеље, земља са неолитским материјалом бацана на површину. Циљ нам је да наставимо са истраживањем средњовековног насеља које је започето осамдесетих година, а затим и одбрамбеног шанца/рова у ком се може очекивати материјал који је везан за време саме одбране насеља тј. борби са краја XV односно почетка XVI века, као и некрополе испод цркве, где је старији материјал из периода X и XI века“, рекла је Гргуровић.
Један од добијених одговора на питање шта се све крије на овом археолошком локалитету је и да се на њему некада налазио и средњовековни Врбас. „Термин Орбаспалотаја први пут се јавља 1213. године. Међутим, поуздано се ипак узима 1387. година која је и прихваћена као година оснивања Врбаса. Према тој даровници, краљица Марија, жена уграског краља Жигмунда, дала је у знак захвалности, Николи Горјанском, мачванском бану, неколико поседа међу којима је био и Орбаспалотаја. Најближи сарадник краља Жигмунда, Горјански је био ожењен Теодором, ћерком Кнеза Лазара, сестром Стефана Лазаревића, са којим је одржавао чврсте односе, и писани подаци говоре нам о везама Србије и Угарске тј. управо овог простора, крајем четрнаестог и почетком петнаестог века. Уколико је Угарска чак и послала помоћ Србима у бици на Косову пољу, 1389. године, војску је највероватније предводио управо Никола Горјански. И због таквих могућности важно је наставити истраживања на овом локалитету и покушати потврдити или оповргнути, што да не, и овакву тезу“, рекла је Гргуровић. Од изузетне је важности заштитити овај локалитет законом, сматра Гргуровић, па је припремљена сва неопходна документација и предата Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, који званично мора покренути иницијативу и проследити документацију у Београд.
„О Шуваковом салашу иначе не треба размишљати само као о археолошком налазишту и извору информација везаних за прошлост Врбаса, већ, пре свега, као о туристичком потенцијалу општине, месту где је природа одиграла главну улогу у причи у коју се укључио човек са намером да искористи њена блага – тада чисту воду реке Црне баре, богату рибом, речним птицама и трском, квалитетну глину за израду посуђа и алатки, плодну земљу за узгој житарица, ливаде и пашњаке за испашу стоке, падине Телечке за узгој винове лозе, месту које се, као и данас, налазило на трговачком путу који је спајао север и југ и повезивао ове просторе са удаљеним трговачким и културним центрима. Реконструкцијом темеља и нижих делова цркве, потпуним рашчишћавањем терена, редовном бригом о вегетацији и евентуално реконструкцијом малог пристаништа, град би добио не само културну знаменитост која би била укључена у туристичку понуду Врбаса, већ и излетиште за грађане. Овде ипак говоримо о дугогодишњем пројекту који подразумева и учешће већег броја заинтересованих страна и већа улагања, а пре свега израду плана управљања налазиштем“, рекла је Гргуровић.
