У читаоници Јавне библиотеке "Данило Киш" одржана је промоција изабраних прича приповедача, драмског писца и есејисте Слободана Елезовића (1952-2014). Књигу под називом "Сувишни људи" приредио је писац и критичар Давид Кецман Дако а објавио новосадски "Прометеј". О књижевном раду Елезовића који је цели литерарни живот посветио осликавању и тумачењу једног времена и људи у њему, и тако оставио дубок траг у књижевном животу Врбаса, говорили су Елезовићева ћерка, Јелена Делибашић, представник Братства Елезовића Дејан Елезовић, као и приређивач књиге Давид Кецман Дако. Збирка "Сувишни људи" садржи 33 приче, сложене на једном месту осам година након Елезовићеве смрти.
"Збирка 'Сувишни људи' настала је ишчитавањем Елезовићевог књижевног опуса, а посебно пет књига прозе које је објавио у периоду од само осам година. Слободан Елезовић све што је објавио везао је за Врбас, посебно своје приче у којим се појављују аутентичне личности, уверен да ће читаоци не само његове генерације препознати о коме се ради, иако је бежао од тога да их скрива лажним именима. Све његове приче имају два јунака; они шетају врбаским улицама, причају и препиру се, али то су све људски разговори. У његовим причама нема догађаја, разговори су последице догађања. И другом његовом завичају, осим Врбаса, Елезовић приступа са истом љубављу. Ради се о никшићком крају где проналази старе људе, достојанствене, који не одустају од својих принципа, дочекују оне који се враћају да би се напили воде са извора, било да је реч о правим изворима или да се напоје речима и причама које ће касније пренети своме потомству о томе ко смо били и какви јесмо данас", рекао је Кецман.
Слободан Елезовић рођен је 1952. године а преминуо 2014. Био је истакнути културни посленик, директор Дома културе, уредник Филмске редакције и остварио се на многим пољима уметности и књижевности. Био је и члан Удружења књижевника Србије. Као народни посланик био је члан Одбора за културу и информисање Народне Скупштине Србије.
"Приче о ‘сувишним људима’ за собом је оставио човек који је, слутећи амбис ка коме тече све суновратнија река, снагом свега у себи бистрог и вртложног, завеслао уз подивљалу воду и упутио се правцем којим се ретко иде. У том вртложном окретању између две једнако удаљене обале, преко небодерних литица, из свих даљина допире ехо давно изговорених речи од предака – Чуј ме добро, моје дијете! Ништа ти не вреди, ако ниси добар човек. То ће бити само онда, ако не умеш другоме да чиниш неправду (…) Са бруком се немој вртат’ кући! Бог нека те чува свемогући! Боље ти је у Тару скочити, но поштење своје уновчити! Смрт и мука лакше су, но брука, а брука је тежа од ичега! И гледај да се не застидимо. Не идеш тамо сам. Носиш и све нас са собом", записао је приређујући збирку Давид Кецман Дако.
