„Шајтинчев кратки роман се може сместити у већ опсежну библиотеку српских приповести о емиграцијама, о колективним и појединачним егзодусима и бекствима, од Црњанског, Пекића, Албахарија до Тасића и Тиага Станковића. Оно што издваја Шајтинца, са још неколико новијих аутора, је наглашено бекство његових јунака од херојства које је у средишту историје, депатетизација и усредсређеност на приватне повести, на космос друштвених и емоционалних веза у чијим основама су митови о срећи, евокације о битности личних генеза и узрочности, које се изражавају у играма случаја и релативизацијама великих и предоминантних закона нужности. Па ипак у Шајтинчевом роману има и песимистичке преданости неразговетним играма живота и судбине појединца чија је воља немоћна да утиче на токове ствари, на моћне покрете друштвених сила. Отуда Шајтинчеви јунаци преузимају скромност као оквир свог живота, стоицизам који пламти у малим оазама среће и у изненадним екстазама које се јављају пред открићима пунине тренутка, у магновењима која дарују усхићења и лепоту постојања“, наводи се у образложењу одлуке жирија.
Угљеша Шајтинац је рођен у Зрењанину 1971. године. Школовао се у Зрењанину, а студије је похађао у Београду где је дипломирао на одсеку драматургија, на Факултету драмских уметности. Приповедач је и драмски писац. Објавио је романе: Чудо природе (1993), Нада станује на крају града (2002) и ВОК ОН (2007), као и роман за децу Ветрушкина ледина (2006), и књигу прича Чемер (1997). Шајтинац је објавио и следеће драме: Реквизитер (1999), Право на Руса (2001), Говорите ли аустралијски? (2002), Худерсфилд (2005), Банат (2007), Ветрушкина ледина (2008) и Лепет мојих плућних крила (2009). Више његових радио драма је емитовано код нас и у свету. Представе по драмама Угљеше Шајтинаца игране су на нашим и на британским и америчким сценама. Добио је Стеријину награду за драму Худерсфилд, 2005. године а за роман ВОК ОН добио је награду Биљана Јовановић.Шајтинац од 2005. године предаје драматургију на Академији уметности у Новом Саду. Живи у Зрењанину.