Данас у Србији почиње и акција "16 дана активизма" која траје до 10. децембра, када се обележава Међународни дан људских права.
Порука "Ниси сама, пријави насиље!" освануће на билбордима широм Србије, ТВ каналима, стамбеним зградама, као и на друштвеним мрежама, позивајући жене, али и комшије, рођаке и пријатеље, да пријаве сваки облик насиља над женама. У Србији је током последњих десет година у породичном насиљу убијено више од 300 жена.
Нарушавање принципа равноправности и једнаког људског достојанства жене и мушкарца доводи до насиља као најгрубљег облика кршења људског права. Иако се насиље према женама јавља у различитим видовима у свакој заједници, оно посебно погађа најмаргинализованије и најугроженије – жене са инвалидитетом, Ромкиње, жене на селу, мигранткиње итд.
Овогодишња кампања одржава се, нажалост, у времену пандемије вируса ЦОВИД-19. У нашој, али и у међународној јавности, изричу се упозорења да је током пандемије дошло до пораста насиља према женама, под утицајем друштвене изолације, економског стреса и страха од коронавируса. Ипак, спречавање и сузбијање насиља у породици не може се одгодити или паузирати, институције у сваком тренутку (а нарочито током ванредног стања) морају да делују са дужном пажњом, да прилагоде свој рад измењеним околностима, и да учине све да жртвама пруже потребну подршку и да их заштите.
Покрајински омбудсман, као координатор мреже „Живот без насиља“, сваке године прикупља податке о насиљу у породици од стране надлежних институција на територији АП Војводине. Према подацима пет полицијских управа, у 2019. години евидентирано је укупно 6.046 случајева насиља у породици. Као и ранијих година, насиље пријављују махом жртве (чак 87 одсто од укупног броја случајева). У односу на укупан број пријава, полиција је установила постојање насиља у 30 одсто случајева, постојање непосредне опасности од насиља у породици у 64 одсто случајева, а постојање опасности која није непосредна у 12 одсто случајева. И ове, као и свих ранијих година, подаци о броју жртава различитог пола и узраста се не мењају – жене чине око 74 одсто укупног броја жртава. Као и ранијих година, починиоци су у око 86 до 89 одсто случајева мушкарци. Од укупно евидентираних броја жртава насиља у породици, насиље је у 67 одсто случајева извршено у партнерском односу и то према женама (84 одсто од укупног броја жртава у партнерском односу).
Од укупно 14 основних тужилаштава у АП Војводини, 11 је доставило податке и према тим подацима тужилаштва су покренула 1.704 кривична поступка у вези с насиљем у породици и 196 тужби за одређивање мера заштите од насиља у породици. Физичко насиље је врста насиља која је најзаступљенија у евиденцијама тужилаштава и у 2019. години чини половину укупног броја случајева насиља (ранијих година било је и заступљеније – 70 до 78 одсто).
Изречене су укупно 703 пресуде, од којих су 94 одсто осуђујуће (као и претходне две године). Казне затвора чине 31 одсто укупног броја изречених казни и најчешће се изричу у трајању од шест месеци до годину дана. Условне осуде чине 52 одсто укупног броја изречених казни. Изречено је укупно 447 мера безбедности од којих највише мера забране приближавања и комуникације с оштећеним – 15 и мера обавезног лечења алкохоличара – 134.
Горе наведени подаци говоре да је насиље и даље у великој мери присутно и да се морају уложити додатни напори како би систем заштите и превенције био још ефикаснији. Ово, осим подразумеване ефикасне и благовремене координације и сарадње свих надлежних институција, подразумева и сарадњу између цивилног сектора и државних органа и служби надлежних за пружање заштите жртвама насиља, али и оснаживање жена у циљу подизања свести да је родно засновано насиље недопустиво и да постоје механизми помоћи и подршке. Изузетно значајну улогу у подизању свести јавности о проблему насиља у породици имају и медији – Покрајински омбудсман апелује на новинаре да о насиљу према женама извештавају одговорно и сензибилисано, поштујући успостављене стандарде и етичка начела.
Политика нулте толеранције насиља према женама не може и не сме да се огледа само у доношењу законских и других докумената, већ је неопходно обезбедити њихово доследно спровођење у сваком појединачном случају насиља. Иако је у претходном периоду доста учињено на превенцији насиља у породици, неопходно је унапређење системског приступа овој теми у виду увођења едукација о спречавању и штетности насиља на свим образовним и васпитним нивоима, као и континуирано обучавање запослених у свим релевантним институцијама у циљу препознавања ризичног понашања и ситуација потенцијалног насиља. Само мобилизацијом свих одговорних актера и подршком државних институција и органа, медија, невладиних организација али и свих грађана, могућа је изградња толерантног, ненасилног и праведног друштва.
