У последњих двадесетак година више десетина Врбашана потражило је своју животну шансу у многим градовима широм света. Мање или веће заједнице људи рођених у нашем граду оформљене су у Чикагу, Лондону, Амстердаму, Торонту, Атини и другим великим градовима. Врбашанин Бориша Ковачевић, заједно са супругом Дражаном, већ 12 година свој живот гради на крајњем истоку Канаде, у Ванкуверу. Бориша ради као ИТ менаџер у компанији TELUS mobility, једној од највећих и најуспешнијих телеком компанија на северноамеричком континенту. У Ванкуверу су му се родили и синови Максим и Андреј. Негову овогодишњу посету Врбасу искористили смо да са Боришом поразговарамо о животу далеко од родне куће.
vrbas.net : Осећа ли се после 12 година у Ванкуверу Бориша Ковачевић Канађанином?
Ковачевић: Могу рећи да сам, посебно док боравим у Канади, врло близу таквом осећају. Не знам да ли то зависи од земље до земље, али у Канади се такав осећај стиче релативно брзо. Вероватно зато што се 99 одсто људи у Канаду доселило из неке друге државе, пре или касније. Тај осећај најснажнији је код оних који су рођени тамо и чији су преци рођени у Канади, што је нормално, али и најновији дошљаци, да их тако назовем, брзо постају домаћи. Све то вероватно због тога што се у Канади расне и све друге разлике држе строго под контролом, што није случај са другим државама, чак и у окружењу. У размењивању искустава са нашим имигрантима у Сједињеним Америчким Државама чуо сам кад кажу – супер је мени у Америци јер сам белац -, што је у Канади незамисливо. Ја у Канади, или тачније у Ванкуверу где живим 12 година, нисам видео или доживео да су Црнци, Азијати или неке друге групе остављене на маргини друштва, или да сам сам икада имао предност зато што сам белац. Права и обавезе исте су за све, држава брине о свима пођеднако, и на сваком поједнцу је да се избори за своју позицију. Када се говори о тим разликама, услови на старту свима су исти.
Зато немам осећај да ме гледају као странца. Још од прве године од како сам започео живот у Ванкуверу био сам пријатно изненађен степеном толеранције. Свакодневно сам укључен у друштвени живот са, условно речено, домаћим становништвом, што кроз посао што кроз неке приватне везе, и моје искуство говори да све зависи од самог појединца колико је спреман да се прилагођава, отвара, прима ново и усавршава. Ми смо сувише малобројни да би себи могли да дозволимо било какву самоизолацију, какву себи дозволавају бројније мањине, такозвани visible minority, попут Индијаца.
На послу се човек брзо навикне, јер се јасно знају задаци и норме понашања. Исто тако, све је јасно како се човек мора понашати у радњи, у банци, у саобраћају, али у приватном животу треба да прође доста времена да би могао да седнеш са неким и разговараш о обичним стварима, као кад ми седнемо у Врбасу и причамо шта је ко радио пре 20 година. Мораш бити отворен и учити шта то њима чини свакодневну конверзацију. И то јесте различито од наше свакодневне конверзације. Код нас увек има нешто занимљиво да се исприча а онај који нема такву причу он обично ћути и слуша, док у Канади људи започињу конверзацију најбаналнијом констатацијом о времену, само да би из љубазности прекинули тишину. Таква тема код нас није никад била довољна.
vrbas.net : Јесу ли твоји синови, иначе рођени у Ванкуверу, корак испред тебе у осећајима о којим говоримо, или у предности, управо због чињенице да ће у њиховим личним подацима заувек стајати – рођен у Ванкуверу, Канада?
Ковачевић: Јесу. То се већ сада види, у тренутку када су још увек веома мали. У предности су из једног врло битно разлога – школа. Већ сада стичу много шири и разноликији круг пријатеља. Максим је завршио први разред и дружи се Англо-Канађанима, једним Немцем, Индусем, Кинезом, Шпанцем. Није важно да ли ће се та другарства одржати већ је важно да се као дечак научи сусрету са различитостима и упознавању новог и другачијег. За разлику од мене који сам са 31 годином ’исчупан’ из једног друштвеног миљеа и ’посађен’ у други, па сам морао да уложим напор да бих видео како ствари функционишу, како бих и сам функционисао као социјално биће, они ће се од малена учити том систему и као одрасли људи бити његов саставни део.
vrbas.net : Иако си у Канаду отишао као школован и успешан пословни човек, колико си морао да се доказујеш да би стекао поверење послодаваца?
Ковачевић: Ја сам и овде радио седам година и био сам успешан у послу. У Канади ми је требало доста напора и енергије да постигнем ниво за који могу рећи да ме задовољава. Дошао сам у Канаду као школован човек, са познавањем језика јер сам га учио 16 година, и то је било довољно да се потражи неки посао, али само најосновније. Велики проблем био је што ми је сваки еветуални послодавац могао рећи да немам канадско искуство. Ако сам ја у свом резимеу написао да сам седам година радио у Београду и Новом Саду, да сам био директор фирме, они кажу – That is OK, али ти немаш канадске референце које ми можемо да зовемо и проверимо. Последица тога је да стартујеш са ниже лествице, чак и од оних од којих верујеш да си бољи. Али то се мора прихватити и додати екстра напор како би се напредовало. Није лако доживети да након што сам у Београду водио фирму са 130 људи, дођем на интервју у фирму са 10 запослених, у којој ми кажу да морам бити почетник са малом платом. Ипак, имао сам срећу што сам могао да почнем у послу за који сам се школовао, али такви случајеви су веома ретки. Знам електроинжињере који су били молери и разносили пице, али уз труд све дође на своје место. Има и оних који ’изгоре’ и никада се више не врате у своју струку, што су најтеже ситуације у прилагођавању. Зато је први посао у струци веома важан и тежак, али када га успешно прескочиш, ствари се одмотавају брже и повољније. Већ после те промене посла у твом резимеу стоје канадске препоруке и лакше је пронаћи оно што ти одговара, што знањем заслужујеш, што прижељкујеш.
vrbas.net : Да ли си све то могао постићи и у Србији ?
Ковачевић: Гледано у целости, нисам, али у Србији бих постигао нешто друго. То могу сада да кажем, али првих година нисам могао рећи. Постигао бих и овде вероватно доста, али то би била некаква комбинација многих фактора. Овако је то заслуга моје породице. Највећа добит одласка у Канаду је то што сам научио други начин живота, који има и позитивних и негативних страна, а то нисам могао научити без одласка. Зато не жалим, напротив, донео сам праву одлуку и поново бих учинио исто. У истом тренутку знам да сам пропустио нешто и овде. Можда је моја највећа предност што могу да поредим ствари, чега нема без упознавања новог. Неко воли сигурност и делује у познатим параметрима, неко воли изазов и истраживање, а ја припадам тој категорији.
Можда је боље питање како одлучити да одеш. Искрено, та одлука мора делом да буде ирационална. Из мог искуства, ту врсту одлуке немогуће је донети чисто рационално. Уз све калкулације и прорачуне, мора да постоји и један ирационални подстицај, некаква интуиција да то може бити добро. И тај нерационални део пребаци на једну или другу страну.
vrbas.net : Кроз какве кризе пролази човек који одсели толико далеко и потпуно промени начин живота?
Ковачевић: Први шок представљају разлике са којима се сусрећеш. Од најбаналнијих као што је немогућност да купиш хлеб какав си јео 30 година, до недостатка пријатеља и драгих људи који си оставио далеко. Прва криза долази веома брзо и оне су интезивније и чешће уколико пуно седиш у стану. Најбоље се лече радом или додатним школовањем. Изабереш школу, идеш на часове, учиш кући и онда нема времена за размишљање. Ја сам тако лечио кризе. После само недељу дана са супругом сам уписао курсеве енглеског језика и добио студентску књижицу King Edward College. Када дођеш уморан са часова, па те још чека домаћи задатак, онда ти за кризе преостане врло мало времена, или нимало, што је добро. Кризе су, уствари, преиспитивања да ли је одлука да се преселиш у Канаду била исправна, али сваки и мали искорак, као што је урађен домаћи задатак и повратна информација да је урађен добро, охрабрују човека и уверавају га да је на дорбом путу и да је повукао добар потез. Тако кризе нестају.
vrbas.net : Колика је заједница Врбашана у Ванкуверу?
Ковачевић: Ја знам десетак особа које живе у Ванкуверу а доселиле су се из Врбаса. Дружим се са онима са којима сам се дружио и овде. Повремено се окупимо, одемо у кафану, обично причамо о неким ситуацијама које смо проживели у родном граду, али ти сусрети нису толико чести, због обавеза. Има неких и које не познајем и са којима се не дружим. То што смо Врбашани није довољан разлог да би се дружили, па макар живели и толико далеко од родног града.
vrbas.net : Какав је Ванкувер био за време Олимпијских игара?
Ковачевић: То је било фантастично. Специјалан догађај. Чак сам и пријатно био изненађан, и поред тога што нисам сумњао у организацију. Они свакодневно показују да су као град и држава веома организовани, све иде као сат, али организовати тај догађај је изазов. Пријатно изненађење представљао је дух који је владао међу становницима Ванкувера. Дошло је пуно људи са стране и они су добили почасно место и сву пажњу. Све је било њима подређено, а да не би било гужве у саобраћају фирме су својим запосленим дозволиле да раде од куће, како сам и ја радио, и са терасе сам пратио скоро карневалску атмосферу која је владала градом. Обилазили смо центре и куће свих земаља учесница, у којима су се представљале те државе и њихове културе, што је било посебно занимљиво. На улицама су се одржавали концерти, перформанси... То се доживи једном у животу.
